Nekada ljudi ćute ne zato što nemaju šta da kažu. Već zato što više nemaju kome. Postoji trenutak u odnosu kada osoba prestane da objašnjava. Ne zato što je sve rešeno. Ne zato što je prestalo da boli. Ne zato što je zaboravila. Već zato što je previše puta pokušala da bude saslušana — a ostala je sama u sopstvenim rečenicama. Ali isto tako, važno je da se zapitamo: kome smo mi prestali da budemo sigurno mesto za razgovor? Koga mi nismo čuli dok je još pokušavao da nam objasni? Čiju smo emociju proglasili dramom? Čiju potrebu smo doživeli kao napad? Čiju bol smo umanjili, jer nam je bilo lakše da se branimo nego da stvarno slušamo? Nekada mi ćutimo jer nas niko ne čuje. A nekada neko pored nas utihne jer ga mi nismo čuli. I tako se gube dragoceni ljudi. Ne uvek kroz velike izdaje. Nekada kroz male trenutke u kojima nismo bili prisutni. Kroz razgovore koje smo prekinuli. Kroz rečenice koje smo okrenuli na šalu. Kroz suze koje smo nazvali preterivanjem. Kroz potrebe koje smo dočekali zidom. Zato, kada neko ko je nekada mnogo govorio odjednom utihne, nemoj odmah da pomisliš da je hladan. Možda je samo predugo bio nečujan pored tebe. A kada ti utihneš, zapitaj se da li zaista odlaziš iz mira — ili još uvek čekaš da te neko čuje. Odnosi se ne raspadaju samo zato što ljudi nemaju šta da kažu. Nekada se raspadaju zato što smo zaboravili da slušamo. Ako se prepoznaješ u ovome, bilo kao osoba koja dugo nije bila saslušana ili kao neko ko tek sada shvata da možda nije umeo da čuje drugu stranu — možda je vreme da naučiš drugačije. Kroz edukacije i terapijski razgovor učimo kako da slušamo bez odbrane, govorimo bez napada i prepoznamo trenutak kada se u odnosu neko polako gasi. Za edukacije i terapijski razgovor možeš mi pisati u poruci. - @mindup.nlp