@huillca485282: #🤍✨ #fypシ゚viral🖤tiktok☆♡🦋myvideo #hilux🇵🇪❤️‍ #liveincentiveprogram

␈《✰༆✰Jhon Beltran✰༆✰》␈
␈《✰༆✰Jhon Beltran✰༆✰》␈
Open In TikTok:
Region: BO
Wednesday 15 July 2026 00:18:51 GMT
42424
826
4
196

Music

Download

Comments

blackfalcon765
TORO :
muy buena troca sueño de muchos tmbn la motivación
2026-07-15 14:41:16
2
karitho861
karen😎 :
2026-07-15 08:51:54
1
vanessa.patty.87
Vanessa Pa78. :
🥰🥰🥰
2026-07-15 00:41:31
1
la.blanquita6802
LA_BLANQUITA☑️ :
😻
2026-07-19 03:35:59
1
To see more videos from user @huillca485282, please go to the Tikwm homepage.

Other Videos

КО ИМА ПРАВО ДА ГОВОРИ У ИМЕ СРБИЈЕ И КО ЋЕ ОДГОВАРАТИ ЗА ЈАВНО ИЗГОВОРЕНУ РЕЧ!? Постоји тренутак када ћутање пред јавним говором престаје да буде равнодушност и постаје питање грађанске одговорности. Србија није ничија приватна позорница, народ није безлична маса којој се могу сервирати увреде, а држава није награда за најгласнијег учесника политичког сукоба. Зато је време да се престане са скривањем иза парола о „студентима“, „тимовима“ и „новим лицима“. Ко су ти људи? Ко их је предложио? Ко их финансира? Ко проверава њихове биографије, јавне изјаве и политичку прошлост? И зашто би било ко ко захтева одговорност власти смео да избегне одговорност пред народом? У видео-материјалу који је повод овог текста Сањи Фриц приписује се реченица: „Ја мрзим Исуса.“ Ако је изговорена у том значењу и контексту, јавност има пуно право да постави питање какву поруку носи такав говор. Христос за милионе људи није политичка парола, већ средиште њихове вере, наде и духовног живота. Нико није обавезан да верује, али нико не може очекивати да ће јавна изјава о мржњи према верској личности проћи без снажне критике. Исто важи за изјаве Јова Бакића о крштењу и верницима: ако се верски обичаји представљају као доказ неписмености или заосталости, онда је оправдано захтевати објашњење. Образовање не сме постати изговор за презир према људима који другачије верују. Када Катарина Станковић говори о Хашком трибуналу и ратној прошлости, мора се поставити питање прецизности и једнаких моралних мерила. Судска пресуда утврђује одговорност конкретних лица и правну природу конкретних злочина; она није дозвола за проглашавање читавог народа злочиначким. Српске жртве не смеју бити заборављене, као што се ни жртве других народа не смеју порицати. Правда која зависи од националности жртве престаје да буде правда. И политичка прошлост Бојана Пајтића, као и сваког бившег функционера, мора бити отворена за испитивање. Народ има право да зна шта је неко радио док је располагао јавним овлашћењима, какве је резултате оставио и за које одлуке сноси одговорност. Али озбиљна критика мора почивати на доказима, а не на гласинама о приватном животу. Најозбиљније питање настаје тамо где се грађанска непослушност меша са претњама физичким обрачуном. Ниједан грађанин Србије не сме страховати да ће бити претучен зато што гласа за СНС, подржава студенте или одбија да стане на било чију страну. Када постоје снимци који указују на могуће претње, полиција и тужилаштво морају да их провере и поступе у складу са законом. Политичко уверење није оправдање за насиље! А где су у свему томе телевизије, уредници и подкасти? Сваки медиј има право да угости контроверзног саговорника, али и обавезу да не представља неистину као чињеницу или претњу као прихватљив политички метод. Надлежни органи морају реаговати када постоји законски основ, без заштите политички подобних и без цензуре законитог мишљења. Српски престони меритократизам управо зато заговара уставну парламентарну монархију у којој круна представља континуитет државе, а јавне функције припадају људима са проверљивим знањем, резултатима и интегритетом. Не желимо недодирљиве политичаре, недодирљиве професоре, недодирљиве активисте нити недодирљиве монархе. Желимо институције које свакога мере истим законом. Србија није ничија идеолошка својина. Њена деца не смеју наслеђивати мржњу уместо знања, страх уместо слободе и политичку послушност уместо достојанства. Ко тражи поверење да управља државом, мора први пристати да одговара за сваку своју јавну реч и свако јавно дело. #PodkastKruna #SrpskiPrestoniMeritokratizam #Srbija #JavnaOdgovornost #Politika
КО ИМА ПРАВО ДА ГОВОРИ У ИМЕ СРБИЈЕ И КО ЋЕ ОДГОВАРАТИ ЗА ЈАВНО ИЗГОВОРЕНУ РЕЧ!? Постоји тренутак када ћутање пред јавним говором престаје да буде равнодушност и постаје питање грађанске одговорности. Србија није ничија приватна позорница, народ није безлична маса којој се могу сервирати увреде, а држава није награда за најгласнијег учесника политичког сукоба. Зато је време да се престане са скривањем иза парола о „студентима“, „тимовима“ и „новим лицима“. Ко су ти људи? Ко их је предложио? Ко их финансира? Ко проверава њихове биографије, јавне изјаве и политичку прошлост? И зашто би било ко ко захтева одговорност власти смео да избегне одговорност пред народом? У видео-материјалу који је повод овог текста Сањи Фриц приписује се реченица: „Ја мрзим Исуса.“ Ако је изговорена у том значењу и контексту, јавност има пуно право да постави питање какву поруку носи такав говор. Христос за милионе људи није политичка парола, већ средиште њихове вере, наде и духовног живота. Нико није обавезан да верује, али нико не може очекивати да ће јавна изјава о мржњи према верској личности проћи без снажне критике. Исто важи за изјаве Јова Бакића о крштењу и верницима: ако се верски обичаји представљају као доказ неписмености или заосталости, онда је оправдано захтевати објашњење. Образовање не сме постати изговор за презир према људима који другачије верују. Када Катарина Станковић говори о Хашком трибуналу и ратној прошлости, мора се поставити питање прецизности и једнаких моралних мерила. Судска пресуда утврђује одговорност конкретних лица и правну природу конкретних злочина; она није дозвола за проглашавање читавог народа злочиначким. Српске жртве не смеју бити заборављене, као што се ни жртве других народа не смеју порицати. Правда која зависи од националности жртве престаје да буде правда. И политичка прошлост Бојана Пајтића, као и сваког бившег функционера, мора бити отворена за испитивање. Народ има право да зна шта је неко радио док је располагао јавним овлашћењима, какве је резултате оставио и за које одлуке сноси одговорност. Али озбиљна критика мора почивати на доказима, а не на гласинама о приватном животу. Најозбиљније питање настаје тамо где се грађанска непослушност меша са претњама физичким обрачуном. Ниједан грађанин Србије не сме страховати да ће бити претучен зато што гласа за СНС, подржава студенте или одбија да стане на било чију страну. Када постоје снимци који указују на могуће претње, полиција и тужилаштво морају да их провере и поступе у складу са законом. Политичко уверење није оправдање за насиље! А где су у свему томе телевизије, уредници и подкасти? Сваки медиј има право да угости контроверзног саговорника, али и обавезу да не представља неистину као чињеницу или претњу као прихватљив политички метод. Надлежни органи морају реаговати када постоји законски основ, без заштите политички подобних и без цензуре законитог мишљења. Српски престони меритократизам управо зато заговара уставну парламентарну монархију у којој круна представља континуитет државе, а јавне функције припадају људима са проверљивим знањем, резултатима и интегритетом. Не желимо недодирљиве политичаре, недодирљиве професоре, недодирљиве активисте нити недодирљиве монархе. Желимо институције које свакога мере истим законом. Србија није ничија идеолошка својина. Њена деца не смеју наслеђивати мржњу уместо знања, страх уместо слободе и политичку послушност уместо достојанства. Ко тражи поверење да управља државом, мора први пристати да одговара за сваку своју јавну реч и свако јавно дело. #PodkastKruna #SrpskiPrestoniMeritokratizam #Srbija #JavnaOdgovornost #Politika

About