Š𝙏𝙐𝙇𝙀, 𝙋𝙍𝘼Š𝙄𝙉𝘼 𝙄 𝙎𝙇𝙊𝘽𝙊𝘿𝘼 Kukujevci,k '80. Probudim se jedno jutro a na šoru nešto samo tupa, tupa, tupa, tupa… Pogledam kroz prozor, kad ono komšija Milan i moj najbolji drug Željko idu na štulama... Ej naopako ljudi moji, na štulama! Napravio im Milanov tata od nekih letvi a meni oči ispale od čuda. Ruke mi se odsekle, trčim odmah u avliju pa jedva nateram deda Duju da mi napravi iste. Pretura deda po šupi, nađe neke stare, debele hrastove štafle što su pretekle kad se pokrivala kuća. Napravi mi jedne dugačke al teške ko sam đavo, hrastovina, ne možeš je čestito ni podići. Kakvih je tu padova bilo, kakve gimnastike i vežbanja po onoj prašini… A smeha, pa do neba i nazad! Tri dana nismo silazili sa njih. Takmičili se ko će brže do seoske česme, ko će da napravi duži korak a ko može duže da stoji u mestu. Ajoj, te naše dečije sreće... Kroz par dana, bukvalno celo selo i sva deca iz šora jahala su na štulama. A onda jednog dana, pojavljuje se Dejan Nastin iz sedmog razreda. Napravio čovek najviše štule u selu pa i šire verovatno. Morala su dvojica da drže štule a on se penjao na njih direktno sa plota. Kad stane, visok tri metra, gleda nas sve sa visine ko sa kotobanje. Bio je živa atrakcija i glavni mangup celog sela… sve dok se nije sapleo, izgubio ravnotežu i tresnuo sa te visine pravo na ćupriju. Kad je kmekno, presekli smo se svi. Polomi ruku pa ga odvedoše doktoru. Posle toga, roditelji nam udariše oštru zabranu jer smo počeli da preterujemo u glupostima i sve štule odeše pod testeru i u furunu. Tih dana nas je već pomalo i prošla ta euforija ali ostala je priča za sva vremena. Bilo je to jedno nezaboravno, basnoslovno sremačko detinjstvo. - @stari.srem