pa hajde da prođemo kroz par po meni važnih stvari: - Cerebralna paraliza nije bolest, već stanje koje može da varira od toga da se jedva primeti do potpune nepokretljivosti - U istom trenutku možeš čuti da NE OČEKUJEŠ MNOGO OD SVOG DETETA ali i da je mozak neuroplastičan i da se neke bebe vrlo dobro mogu oporaviti - vrlo je važno koga ćeš poslušati - U istom trenutku možeš čuti kako je tvoje dete lenjo, da je njoj tako lakše i da neće, ali i da je pravo čudo kako sa takvim stanjem uopšte vrši neku funkciju - TAKOĐE JE VRLO VAŽNO KOGA ĆEŠ POSLUŠATI. I još nešto - voli svoje dete baš takvo kakvo jeste. Ne zaboravi da ono nije njegova dijagnoza, a ni lekara prognoza. Da to njegovo stanje možda nije krst, već blagoslov. I da ne zaslužuju da vas gledaju tužne, jer ONI SU SREĆNI, mi smo ti kojima ume da bude teško (od trenutka kada sam to čula prestalo je da mi bude i teško). Prihvati. Prihvati stanje kakvo je sada. Pokušavaj. Radi. Slavi male pobede. Ne strepi. Ne razmišljaj previše unapred. I ovo je od Boga i zato prepusti njemu da on to uredi. I mogla bih ovako do sutra ali samo ne želim da zaboravim ono najvažnije - tvoje dete bez toga ne bi bilo to što jeste. A ja moju curicu ne bih menjala ni za šta na svetu. Nekada sam se ledila i na sami pomen cp, ali sam odlučila da ona ne bude nešto što će definisati mene. Kao ni moje dete. - @keeping_up_with_sandra_